Поштовани председниче Савета безбедности,
Поштовани специјални представниче,
Уважени чланови Савета безбедности,
На почетку, желим да уложим протест због злоупотребе видео формата ове седнице од стране представника Приштине за истицање симбола тзв. државности Косова. Упркос томе што су представници Приштине у више наврата били упозорени, на претходној седници и од стране председника Савета безбедности, да су овакве злоупотребе седница Савета безбедности апсолутно неприхватљиве и да представљају флагрантно кршење правила СБ о учешћу представника ПИС у Приштини, на основу члана 39 Правила процедуре СБ УН, поново се суочавамо са њиховим беспризорним непоштовањем правила овог уваженог тела. Дозволите да поновим наш позив да се предузму неопходни кораци како би се спречиле овакве злоупотребе.
Изузетнo ми је задовољство што се обраћам овом цењеном телу на седници посвећеној раду Мисије Уједињених нација на Косову и Метохији. На почетку желим да захвалим генералном секретару Уједињених нација Гутерешу и специјалном представнику генералног секретара и шефу УНМИК Танину на поднетом извештају и напорима који се улажу у примену мандата УНМИК, као и члановима Савета безбедности на континуираној пажњи коју посвећују питању Косова и Метохије. Република Србија високо уважава активности Мисије Уједињених нација на Косову и Метохији и залаже се за њен што делотворнији рад у несмањеном обиму, с циљем изградње и очувања безбедности у Покрајини.
Господине председниче,
У протеклом периоду суочени смо са политичком нестабилношћу на Косову и Метохији. Недавно смо имали изборе у Покрајини који су нажалост потврдили да политички екстремизам међу Албанцима не губи на снази, већ напротив, постаје све јачи. Били смо сведоци такмичења међу албанским политичким лидерима у томе који је бољи начин да се испровоцира инцидент у српским срединама, како би се добили додатни политички поени албанског бирачког тела. Под изговором измена бирачког списка великом броју Срба на Косову и Метохији ускраћено је једно од основних политичких права - могућност да бирају своје политичке представнике. Од приближно 140.000 грађана Косова и Метохије који су избрисани са бирачког списка током последњег изборног процеса, 85% њих су Срби.
Упркос бројним изазовима и проблемима, српски народ на Косову и Метохији је високом излазношћу и убедљивом победом Српске листе, која је освојила свих десет посланичких места опредељених за српске представнике, показао да га ништа не може спречити да одлучно стане у одбрану свог положаја. Политички притисци на Србе настављени су и након окончања изборног процеса, јер је Србима ускраћена правична заступљеност у привременим институцијама одлуком нове такозване владе у Приштини да српској заједници додели само једно министарство.
Поштовани чланови Савета безбедности,
Нажалост, нисмо само током изборних активности били сведоци неразумне антисрпске политике привремених институција у Приштини. Она иде толико далеко да су у јануару ове године инспектори и полицајаци из Приштине упали у Дом здравља у Штрпцу, на југу Косова и Метохије и извршили претрес с намером да пронађу вакцине против Ковида-19 из централне Србије, које нису пронашли. То је учињено уз демонстрацију силе, претње хапшењем директору Дома здравља, медицинском особљу и лекарима. У тренутку када се цео свет бори против пандемије и када су вакцине једино средство да се стане на пут изазову, а Србија показује подршку и солидарност донирањем вакцина и медицинске опреме свима у региону којима су оне неопходне, Приштина жели да уништи вакцине само зато што су из централне Србије. Док се читав свет захваљује лекарима, који су поднели велике и херојске жртве у борби против вируса, привремене институције у Приштини нападају српске лекаре због тога што раде свој посао.
Иако сматрамо да су упади у здравствене институције, наша реакција је и овог пута била уздржана. Нисмо желели да својим одлукама изазивамо ескалацију и да политизујемо активности које су усмерене искључиво на заштиту јавног здравља. Организовали смо вакцинацију грађана са Косова и Метохије на три пункта у централној Србији и тиме јасно показали да је за нас живот људи на првом месту. Србија је и даље спремна да помогне свима којима је помоћ неопходна и апелујемо на разум и одговорност, посебно у овако тешким временима.
Господине председниче,
Напади усмерени на Србе и њихову имовину су све бројнији. Само прошле године у нашој јужној покрајини догодило се више од 80 напада и инцидената чије су мете били Срби, њихова имовина и верски објекти. Према подацима Мисије ОЕБС на Косову и Метохији у другој половини прошле године број инцидената повећан је за више од 30% у односу на 2019. годину. Зато се не можемо сложити са оценом да је „безбедносна ситуација на Косову стабилна, са неколико инцидената чија су мета биле невећинске заједнице“. Прошлог викенда се, рецимо, догодио ничим изазван физички напад групе Албанаца на два српска младића у северном делу Косовске Митровице.
Посебно угрожена категорија су Срби повратници који свакодневно живе у страху од напада. Чињеница да је једна повратничка породица седам пута била мета напада, јасно показује колико су они који не желе Србе на Косову и Метохији упорни у застрашивању и протеривању ионако малог броја повратника. У Приштини апсолутно не постоји ни трачак политичке воље да се 212.995 расељених Срба који 22 године живе ван Косова и Метохије врате у своје домове. Од 1999. године стопа одрживог повратка интерно расељених лица на Косову и Метохији је само 1.9%, што према подацима УН званично представља најмањи проценат повратка прогнаног становништва након неког конфликта било где у свету.
Истовремено, док хапсе интерно расељена лица, приштинске власти врше најснажније притиске на Специјализована већа у Хагу. Циљ је потпуно онемогућавање даљег процесуирања низа случајева против припадника терористичке ОВК за тешке злочине почињене током сукоба на Косову и Метохији, како према Србима, тако и према припадницима других националности. Недавно је и председница Специјализованих већа Трендафилова упозорила да ће, уколико се притисци наставе, то имати врло драматичне последице по процесе који се воде. Председница Трендафилова као веома проблематичну појаву издваја и застрашивање сведока, који су кључни за успешно вођење поступака и доношење одговарајуће пресуде.
Иако се предуго чекало са подизањем оптужница, сматрамо похвалним то што су коначно предузети напори да се казне бројни тешки злочини почињени током ратних сукоба пре нешто више од две деценије, али и по доласку међународних снага на Косово и Метохију. До данас, рецимо, нико није одговарао за убиства и отмице 17 новинара, што је у овом тренутку највећи број нерешених случајева убијених и киднапованих новинара у Европи. Такође, нису се пред лицем правде нашли починиоци ниједног од масовних злочина почињених над српским цивилима после 1999. године. Подсетићу вас на само неколико њих: у селу Старо Грацко убијено је 14 српских жетелаца, у нападу на аутобус „Ниш експреса“ у Ливадицама код Подујева погинуло је 12 и рањено 43 расељених Срба, а у Гораждевцу код Пећи непознате особе су из аутоматског оружја пуцале на децу која су се купала у реци Бистрици. Тада је убијено двоје српске деце, а четворо је тешко рањено.
Очекујемо наставак подршке мисије Еулекс Специјализованим већима и Специјализованом тужилаштву, као и њено додатно ангажовање у области владавине права. Посебну пажњу треба посветити заштити сведока, као и утврђивању судбине несталих лица.
Међународне мисије на Косову и Метохији – УНМИК, Кфор, Еулекс и ОМИК, које под окриљем Уједињених нација и у складу са Резолуцијом 1244 (1999), чине саставни део међународног цивилног и безбедносног присуства у нашој јужној покрајини имају кључну улогу и изузетан допринос очувању мира и заштити становништва. Подржавамо и уважавамо њихово ангажовање и напоре које улажу у овиру својих мандата, у заједничком циљу стварања услова за миран и безбедан суживот становника Косова и Метохије. Српско и друго неалбанско становништво на Косову и Метохији има највише поверење у међународно присуство и сматра га гарантом безбедности и браном од самовоље привремених инситуција у Приштини. То додатно потврђује да међународне мисије морају остати ангажоване у несмањеном обиму како би доследно спроводиле Резолуцију СБУН 1244.
Желим додатно да истакнем важност међународних снага Кфор и укажем да сваки једнострани покушај да се неком другом додели, или да неко преузме део мандата и обавеза Кфора представља кршење Резолуције СБУН 1244 и потенцијални је извор нестабилности и тензија. Подсетићу вас да Приштина, противно међународном праву, уз потпуно игнорисање интереса и ставова српске заједнице у Покрајини, не одустаје од планова да на простору Косова и Метохије инсталира новог безбедносног актера. Неприхватљиво је доношње једностраних одлука о формирању „Министарства одбране“ и отпочињању процесa трансформације, тзв. „Косовских безбедносних снага“ (КБС) у тзв. „Војску Косова“. Желим поново да истакнем да овакви једнострани потези Приштине представљају грубо кршење Резолуције СБУН 1244 и Војно-техничког споразума, по којима искључиво Међународне безбедносне снаге, односно Кфор, имају мандат за све војне аспекте безбедности на простору Косова и Метохије.
У том смислу додатни разлог за забринутост изазива и најава изградње највеће базе „Косовских безбедносних снага“ у јужном делу Косовске Митровице, што Срби на северу Косова и Метохије доживљавају као најотворенију провокацију и претњу њиховој физичкој безбедности.
Поштоване чланице Савета безбедности,
За српски народ на Косову и Метохији је посебно забрињавајуће што је у протеклом периоду, а посебно током марта ове године, дошло до учесталих физичких напада на објекте Српске православне цркве. Само у току две недеље чак седам православних објеката у Покрајини нашло се на мети вандала и то у тренутку када се сви присећамо мартовског погрома из 2004. године над Србима и српским светињама на Косову и Метохији. Понижавајуће је стање у којем се налази српска културна и духовна баштина на простору Косова и Метохије, укључујући и четири споменика који су уврштени на Листу светске баштине Унеска (Високи Дечани, Богородица Љевишка, Грачаница и Пећка Патријаршија). Свештеницима и монашким заједницама се намећу бројне административне и техничке баријере, чиме се отежава, па чак и онемогућава њихов опстанак на црквеним имањима.
Упечатљив пример односа непоштовања према српским културним и верским споменицима у Покрајини, чију је изузетну универзалну вредност потврдио Унеско стављањем на Листу светске баштине, јесте и случај манастира Високи Дечани.
Цењене чланице Савета безбедности,
Сасвим је јасна нервоза Приштине, јер пројекат такозване независности данас не признаје више од половине чланица Уједињених нација, укључујући и пет чланица Европске уније. Међутим, крајње је време да албански лидери у Приштини покажу одговорност у испуњавању преузетих обавеза, али и искрену посвећеност постизању компромисног решења и изградњи међусобног поверења. Управо је недостатак поверења један од основних проблема у дијалогу Београда и Приштине. Договор се не постиже запаљивом реториком и провокацијама, као што су најаве о уједињењу и стварању велике Албаније или о плановима изградње највеће базе тзв. Косовских безбедносних снага на северу Покрајине.
Подсетићу да је садашњи председник владе привремених институција самоуправе у Приштини у прошлости више пута претио уједињењем самопроглашеног Косова и Албаније. Члан његове странке је прошлог викенда јавно поручио да ће се самопроглашено Косово и Албанија ујединити, цитирам, „пушком и барутом или референдумским кутијама“.
Не морам да објашњавам зашто овакве опасне идеје представљају директну претњу миру и стабилности. Њима се крши Резолуција 1244, континуирано дестабилизује не само наша јужна покрајина, већ и читав регион, а ни у чему не доприносе процесу дијалога, већ га изнова онемогућавају.
Небројено пута смо показали да смо опредељени за дијалог као једино средство за мирно, политичко решавање проблема на Косову и Метохији. И данас, након вишегодишњих преговора, али и неиспуњавања договореног и сталних једностраних потеза и провокација од стране привремених институција у Приштини, ми смо и даље спремни да седнемо за сто и разговарамо.
Спремни смо за дијалог, али не и за уцене и претње, а посебно не за ултиматуме које је и недавно изнео председник владе привремених институција самоуправе у Приштини. Подсетићу вас на његове изјаве да ће дијалог бити ниско на листи приоритета власти у Приштини. Запањујуће је како Приштина ултиматуме, који у потпуности подривају сваку шансу за дијалог, на шта је указала и Европска унија, назива „принципима“ и како упорно инсистира на томе да Београд призна једнострано проглашену независност „Косова“, након чега би, сматрају они, све остало било решено. У чему је онда сврха дијалога ако се само очекује да Београд призна тзв. Косово? Да ли дијалог значи да једна страна треба да одустане од свега, а друга да добије све? И да ли дијалог, по мишљењу Приштине, претпоставља да се не испуњава оно што је договорено?
Подсетићу вас да Приштина и даље одбија да испуни своје обавезе из до сада постигнутих споразума и не пристаје да се о њиховој примени разговара у оквиру дијалога. А ситуација је врло једноставна - у априлу 2013. године потписан је први споразум у Бриселу који је предвиђао четири обавезе: једну за Приштину и три за Београд. Београд је испунио све обавезе, док је једина обавеза коју су имале привремене институције у Приштини - формирање Заједнице српских општина - није испуњена већ 2.917 дана. Заправо, 19. априла се навршава пуних осам година откако је постигнут договор у Бриселу, а Приштина одбија да испуни обавезу формирања Заједнице српских општина.
Поштовани господине председниче,
Без обзира на обесхрабрујуће поруке из Приштине и чињеницу да дијалог траје већ дуги низ година, Србија је одлучна и неће одустати од изналажења компромисног решења, које ће бити одрживо и за будуће генерације. Трајан мир и стабилност могу бити остварени само уколико нико од учесника у дијалогу не буде наступао са максималистичким захтевима и инсистирао на потпуном понижењу оног другог. Српски и албански народ, као два најбројнија народа на Западном Балкану, треба да пронађу начин да дођу до помирења и основа за сарадњу, како на плану економије, тако и у остваривању заједничких перспектива за чланство у Европској унији.
Београд је учинио искрене искораке у том смеру, тако што је један од иницијатора идеје о релаксирању протока људи, робе, капитала и услуга, популарно назване „мини шенген“.
Што се Србије тиче, уверени смо да је рад на изградњи поверења и инсистирање на позитивним политичким агендама једини начин за изградњу трајног мира и стабилности у нашем региону. Житељи Косова и Метохије, било које националности, било да су Срби или Албанци, не заслужују ништа мање од тога.
Хвала на пажњи.
